Istorija Uechi ryu Karatea

Foto galerija:

Linkovi:

Karate veština, svetski fenomen, pojavila se na zapadu krajem pedesetih godina 20. veka. Ova veština je stekla veliku popularnost, tako da je danas u mnogim zemljama sveta vežbaju milioni ljudi.

Karate veština dolazi sa malenog ostrva Okinave, a što verovatno mnogi i ne znaju. Okinava je najlepše i najveće ostrvo Riukju arhipelaga i pravi biser ovog niza malih ostrva. Karate veština je sa Okinave prenesena u Japan, gde se po prvi put pojavila sredinom dvadesetih godina prošlog veka.

Istorija okinavljanskog kempa (karatea) počinje mnogo ranije, davne 1393. godine kada je na Okinavu stigla kineska misija koja se sastojala od 36 porodica koje su se naselile u mestu Kume, koje se nalazilo u blizini Nahe. Ubrzo je Kume postao centar kineske kulture na Riukju arhipelagu - mestu gde se učio kineski jezik, umetnost, književnost, kineske ćuanfa borilačke veštine, filozofija, arhitektura, pravljenje papira, gradnja brodova, itd. Kroz mnoge godine razvoja kinesko okinavljanskog kempa, pa sve do današnjih dana, može da se kaže, da osnov tradicionalne karate veštine i moderne verzije karatea koji je kao sport lansiran na zapad, čine tri karate škole: Naha te, Shuri te i Ueči riu. Od prve dve karate škole razvili su se uglavnom svi karate pravci i škole danas poznate u svetu.

Grad Fučou (Fuzhou) je dobro poznat kao mesto u koje su ljudi sa Okinave dolazili da nađu učitelje od kojih bi mogli da nauče kinesku veštinu borenja ćuanfa (quanfa). Fučou je luka na jugu Kine, iz koje je pre više od 1000 godina počela kulturna i trgovačka komunikacija sa drugim zemljama ovog regiona.

U februaru 1897. godine kada se iskrcao sa broda u luci Fučou počinje velika kineska avantura Kanbun Uečia - a, koji je sa Okinave došao u Kinu da nađe učitelja ćuanfa veštine.

Jednog dana je sreo učitelja Čou C Ho (Zhou Zihe), koji ga je impresionirao svojom velikom veštinom. Veštinu koju je podučavao Čou C Ho kombinovao je čvrsti sistem koji se vežbao u južnom Šaolin hramu sa mekim sistemom „Belog ždrala„.

Čvrsti sistem se sastojao od specifičnih vežbi za jačanje tela, a naročito podkolenica i podlaktica. Akcenat se stavljao na brze udarce prstima, pritiske i hvatove na vitalne tačke.

Drugi sistem razvijen na jugu Kine, nazivao se He Kvan (He Quan) - veština „Belog ždrala“. Ovaj sistem se sastojao od „mekih“ odbrambenih tehnika i veštine kružnog kretanja, specifičnog disanja, kontrole napadača hvatovima, pritiscima i brzim udarcima koji su napadali 36 vitalnih tačaka tela. Veština meke gipke snage - princip „savijanja bambusa“, prisutni su u svakom pokretu ove veštine.

Veliku vrednost predstavlja pravilno razumevanje u vežbanju starih tradicionalnih formi (kata). Poznavanje borilačkog i terapeutskog aspekta veštine je važno u pravilnom prenošenju veštine. Različiti pokreti oponašaju pokrete različitih životinja za vreme borbe i relaksa (odmora). Njihove karakteristike i specifično disanje, pravilnu poziciju tela, upotrebu mišića tetiva i zglobova, razvijanjue koordinacije pokreta, stabilnosti i fizičkog i mentalnog balansa, pravilne upotrebe snage celog tela.

Kanbun Ueči se 1910. godine vratio na Okinavu, posle 13 godina provedenih u Kini sa svojim učiteljem. Poznato je da je on jedini od svih Okinavljana koji su učili veštinu u Kini, naučio kompletan sistem i zato dobio sertifikat.

Godine 1925. Kanbun Uecči, u malom mestu Vakajama (Wakayama) u blizini Osake, počinje podučavati veštinu koju je naučio u Kini.

U martu 1932. godine Kanbun Ueči počinje javno podučavati svoju veštinu. Njegov dođo (mesto gde se uči veština) se zvao „Pangainan ryu karate jutsu kenkyu - jo“ koji je ubrzo imao mnogo članova, te bio poznat i poštovan od drugih majstora džuda i kenda (jap. mačevanje) - u to vreme još nisu postojale karate škole u Japanu.

Kanbun Uechi umire 1948. godine, a nakon njegove smrti, u čast sećanja na njegovu veliku veštinu, menja se naziv škole u Ueči riu, pod kojim imenom je danas poznata u svetu.

Njegov sin Kanei Ueči 10 dan Ueči riu, bio je tih i miran čovek kao i njegov otac, ali vrlo strog karate učitelj koji je skoro sedamdeset godina svog života posvetio prenošenju i širenju Ueči riu veštine.

Kanei Ueči Sensei umire 21. 02. 1991. godine. Posle njegove smrti dolazi do raspada nekada velike i složne karate organizacije.

Mario Topolšek počinje vežbati karate 1965. godine. Ljubav i entuzijazam prema veštini odveli su ga na Okinavu, gde postaje učenik čuvenog učitelja Kanei Uečia 10 dan Ueči riu. U to vreme, Mario Topolšek je bio među prvim ljudima koji su iz Evrope došli na Okinavu da uče karate veštinu.

Godine 1972. u Beogradu osniva prvu zvaničnu Ueči Karate Asocijaciju u Evropi.

Godine 1975, na Okinavi, Mario Topolšek dobija od Kanei Ueči Senseia zvanje 3. dan Ueči riu, licencu instruktora, i postavljanje za šefa instruktora Ueči riu u Jugoslaviji.

Mario Topolšek

- predsednik Evropske Ueči Karate Federacije

- direktor Internacionalne Taićigong Akademije

- master instruktor veštine „Ždrala, Tigra i Zmaja“, te unutrašnjih veština harmonije uma i tela - taići i ćigong

- nositelj više priznanja iz Japana, Kine i Koreje

- autor više od 15 knjiga iz oblasti borilačkih veština, prevencije i tradicionalnih prirodnih metoda za dostizanje i održavanje dobrog zdravlja

- inicijator popularizacije patentiranog taići vretena, drevnog terapeutskog pomagala.

Njegovo danas već četrdesetogodišnje iskustvo u radu sa vitalnom energijom i telom, uspešnost metoda koje prenosi, a i kreira, pretočio je u kompleksni Projekt pod nazivom „Čovek i Zemlja nisu 2“, a koji stiče sve više poklonika zbog praktične upotrebljivosti, jednostavnosti i velike efikasnosti u primeni, u svim sferama svakodnevnog života. Mario Topolšek u Češkoj živi od 1997. godine gde vodi ordinaciju prirodne tradicionalne medicine, školu i centar u kome podučava i prenosi veštine prirodnog načina života, veštine koje donose mir i radost u umu i telu, veštine koje ponovo spajaju ljudsko biće sa njegovim korenima - izvorom života.

početak strane

Mapa Kine i Okinave. Mapa na kojoj su označena mesta u Fudžian - u odakle se ćuanfa veština borenja proširila na Okinavu.

Čou C Ho

(Zhou Zihe)

(1874 - 1926)

Kanbun Ueči

(Kanbun Uechi)

(1877 - 1948)

Mario Topolšek sa grupom vežbača ispred Soke Šubukan dođoa (gore levo M. Topolšek, sensei Kanei Uechi i Robert Donnelly - Australija; dole levo Albert Kenefick - USA, David L. Scott - GB i Noboru Kyuan - Argentina) 1975. godina

Kanei Ueči Hanši 10. dan (desno) sa Mariom Topolšekom i najstarijim sinom Kamneiem

(1975. godina)

Susret pred rano jutarnje vežbanje u jednom od parkova Fuzhou - Kina 2004.

u sredini Mario Topolšek, sa njegove leve strane podpredsednik kineske Fučou Vušu (Fuzhou Wushu) asocijacije, sa desne strane master veštine Belog ždrala